АЗБУКА О ПОЗНАТОМ

АЗБУКА О ПОЗНАТОМ

А ух!
Боже мили гле срамоте.
Видим глупост - није сања.
Гадно време за успешне.
Д на квадрат опет кадар - за културу.
Ђоном образ пресвукосте.
Е, мој граде...
Жалити се немаш коме.
Зато падај, и посрћи, до дна стигни па се дигни.
Јад свој гледај.
К на квадрат опет дижеш?
Лелек ће те освестити.
Људи беже од шифара и цифара, мили граде.
Не надај се висинама.
Њена снага псовке бљује, чешће пљује и у бесу поскакује.
Осујети да не зборим.
Повремено главом смутном, спор изгуби, фирма плаћа!
Ради ствари сасвим личне.
Споречка се са моралом.
Тресе сламу за мишеве.
У рупу се с њим* завлачи,
Фењером да тражи спаса.
Хтеде да јој главе дође
Царевање без пардона импулсима телефона, ал опростих.
Чергарила са сликама до скандала.
Ћуране је глином сплела и завела.
Џумбус стручним прогласила.
Шта још треба да се деси да прогледаш Господине са висине? Гледаш зналце по улици а власт дајеш повратници.

04. децембра 2014. године

... јoш увек актуелно...

                                                              Са Мокрањцем у свет

У сусрет 50. фестивалу “Мокрањчеви дани” поставља се питање да ли је било потребно 45 година да се препознају вредности свих досадашњих Фестивала и да снагом традиције на којој почивају израсту у завет изречен тек ове године, “Са Мокрањцем у свет”. Мокрањац неминовно мора постати заједничко културно наслеђе југоисточне Европе, ако не по свему другом онда по духовности. Тежња Фестивала из малог, а по музичкој традицији великог Неготина је да се рефлектује ван престонице са задатком да ствара услове да одјеци музичког стваралаштва најзначајнијег нам композитора путују светом.

То је већ на самом почетку припрема за организовање 45. Мокрањчевих дана савршено препознало Министарство културе Републике Србије предвођено министром Небојшом Брадићем. И није било спора око чињенице да другачији, одговорнији и снажнији капацитет будућих Фестивала, пре свега дугујемо нашем композитору а затим свима који су свих ових година и дана походили Фестивал, долазили у композиторов родни град, даривали му део своје спознаје о његовом музичком опусу који је чуван и развијан баш са тим циљем да нас препозна и препоручи свету. Тражећи меру између могућности и обавезе да се музика Мокрањца негује и сачува а полазећи од очигледног да је криза у култури “перманентно стање” ове године је, на срећу свих нас, најзначајни корак напред учинило Министарство културе Републике Србије. Потписивањем Протокола о суфинансирању Фестивала за период од 2010. до 2012. године "Мокрањчеви дани" су завредели место на приоритетној листи финансирања а у складу са досадашњим финансијским капацитетом заокружили утврђену концепцију уз помоћ спонзора, пријатеља Фестивала и локалне самоуправе.

Да “Мокрањчеви дани“ у наредним годинама завређују заслужено место у земљи и свету потврдио је и сам министар Брадић приликом потписивања Протокола о суфинансирању Фестивала рекавши: “Мокрањчеви дани су фестивал од националног значаја, посебно су важни за децентрализацију културе Србије. То је манифестација која има тенденцију ка међународном повезивању, што је њен посебан квалитет, јер говори да она излази из локалних оквира. Због тога сматрам да је потписивање протокола за наредни период веома битно јер “Мокрањчевим данима” - фестивалу јединственом по томе што чува лик и дело Стевана Мокрањца, једне од оних магистралних фигура српске културе даје стабилност у финансирању.” Ако овом казивању Небојше Брадића додамо и неоспорне чињенице да је “мали” Неготин (уз до сада) делимичну и недовољну помоћ државе успевао да сваког септембра буде место музичког ходочашћа посленика културе и Мокрањчевих поклоника, онда је оправдан став организатора Фестивала Дома културе “Стеван Мокрањац” и Програмског савета Фестивала да је сазрело време у коме Неготин мора постати светски, музички, културни и туристички центар и како је то у више наврата нагласила селектор Фестивала др Бранка Радовић: "... Салзбург је мало место које је захваљујући Моцарту данас један од светских фестивалских центара - такав мора постати и Неготин у коме је рођен Стеван Стојановић Мокрањац...”

Дакле, шта морамо учинити да музички записи Мокрањчевих 15 руковети и тонови исписани у делима духовне музике коју нам је оставио на слушање, памћење, певање и проношење светом, живе?

Највећем српском композитору који ослушкујући црквени звон и народно појање, оба музичка опуса (световни и духовни) уздигао до неслућених висина дугујемо још много тога. Претходних година Фестивал је добијао и губио међународни карактер чиме је ипак остварен значајан али не и довољан допринос развоју и продору дела националне музике.

Наредних година до 50.фестивала, око тога смо се сложили на свим нивоима морамо:

* Сакупити, обрадити и презентовати сав потребан материјал, те снимити играни филм о животу, делу и ставаралаштву Стевана Мокрањца. Филм какав његови савременици, попут Моцарата, већ одавно имају.

* Штампање Фестивалске монографије завређује многа сачувана архивска грађа која стрпљиво чека стручни тим музиколога и музичких стручњака да јој дају тон и боју кроз реч и слику, да се сачини озбиљан, за свет, репрезентативан приказ свега оствареног, очуваног и посвећеног Стевану Мокрањцу од оснивања до данашњих дана.

* Посебно значајно за улазак у светску културну баштину са именом нашег композитора треба да буде расписивање интернационалног конкурса за композиторско хорско дело домаћих и страних аутора ослоњено на Мокрањчево стваралаштво а које би било изведено на јубиларном 50. фестивалу.

* Овоме додајем и врло промишљену идеју селектора Фестивала др Бранке Радовић која дословно каже: “Важно је кроз програм фестивала “Мокрањчеви дани” остварити продукцију првог српског балета на музику Мокрањца чији би садржај помирио и приказао две важне етапе у Мокрањчевом животу - детињство у Неготину, живот у Београду и многа “странствовања” - године студирања у Минхену, Риму и Лајпцигу, путовања са хором по свету...”

* И наравно, никако се не сме пропустити да се стогодишњица од смрти (1914 - 2014) Стевана Мокрањца уврсти УНЕСКОВ - у листу значајних годишњица и личности.

Поред свега већ реченог, а сматрам изузетно значајним што у будућности треба да чини капиталну грађу Мокрањчевог стваралаштва и нашег односа према његовом делу, сви будући Фестивали треба да само у складу са временом у коме се живи попуњавају миље музичког развоја на потки коју част Мокрањчевом делу чини хорско стваралаштво које слови за прву и основну музичку нит којој се придружују све остале традиционалне али и савремене музичке теме, чиме се Мокрањчеви дани већ наглашено и са сигурношћу сврставају у приоритетни културни бренд Републике Србије.

На крају реч више и о одјеку 45. Мокрањчевих дана као о путоказу могућег и у изузетно тешка финансијска времена... Почели су 9. септембра у претфестивалско вече најавом нове музичке историје у стваралаштву четрдесетосморо Мокрањчевих следбеника промовисаних у биографском албуму под истим називом и концертом (једног од њих) Огњена Грчака. Свима њима коју су своје основно музичко образовање започели у родном Неготину и сад у расејању граде и усавршавају свој музички лик, мр Александра Паладин је на промоцији удахнула нову енергију у свом стручном и студиозном промишљању: “... ова књига иако заснована на биографијама представља вредан документ о једној школи, о једном граду, о једној традицији која је негована дуги низ година и која говори о добром музичком педагошком кадру који је мудро умео да препозна таленат, да ради на њему, да га развија и да му да крила да узлети у музичком простору како домаћем тако и иностраном. Ова књига је музичка енциклопедија Неготина и данас постаје део музичке историје Србије...”.

На Фестивалу је на велику радост фестивалске публике беседио прослављени српски виртуоз на фрули Бора Дугић водећи у својој беседи несвакидашњи, занимљив виртуелни разговор са Мокрањцем на тему где смо, ко смо, шта смо и како ћемо са музиком даље.

“Отварајући 45. Мокрањчеве дане са места одакле је Мокрањац кренуо у свет поручујемо да би вредело да народ и свет данас говоре из главе композитора Стевана Мокрањца језиком музике... важно је данас да се Мокрањчев мит осветли са више страна и да се позиција великог композитора на нов начин сагледа...” речи су Небојше Брадића,министра културе Србије које и те како потврћују ваљаност стратегије капиталних остварења до 50. јубиларног Фестивала 2015. године.

45. Мокрањчеви дани су завршени након више од месец дана трајања (тачније од 9. септембра до 14. новембра 2010.) са приказом више од 30 програма посвећених Мокрањчевом имену и делу. Завршно вече обележено је концертом божанственог и најбољег хора на свету - хора "Глинка" Државне академске капеле из Санкт Петербурга уз присуство руског амбасадора Александра Конузина. Овим, широм света прослављеним хором дириговао је легендарни Владислав Чернушенко који је важно сведочанство о Мокрањчевим данима забележио у свечаној књизи утисака о Фестивалу на следећи начин:

"Отаџбина Стевана Мокрањца - свето место. Овде живи музичка душа српског народа. Руска душа кроз музику Мокрањца сједињује се са душама Срба. И ваки пут кад капела Глинка посећује Србију ми се не осећамо гостима већ браћом. Наша вера је једна. Наше судбине су сличне. Наше недаће и радости су заједничке и зато ми имамо једно заједничко велико срце. Нека живи у вековима велико братство Србије и Русије. Живели!"

Руски амбасадор Александар Конузин о боравку на Мокрањчевим данима, овако пише: "Огромно признање организаторима фестивала за интересовање и љубав према руској култури, музици и песми. Колико много заједничког имамо. Драго ми је што је руска култура традиционални део српске културе. И српски уметници су увек били најомиљенији у СССР-у а сада у Русији. Хвала Вам Срби за верност и љубав. Живели!"

Очигледан је утисак и евидентно се бележи да се око Фестивала и Мокрањца све снажније окупљају људи кадри да оно што је најбоље на српској музичкој сцени преточе у ново стваралаштво које се рађа на темељима добре музичке традиције чији нам је најзначајнији основ

Мокрањчева оставштина и његово дело. Потврда решености да се музички живот Србије снажније развија, а да са Мокрањцем путујемо светом, стоји јасно и изворно забележена у промишљањима само неких од мноштва знаменитих имена из света музике.

И нека се убудуће сваког септембра најбољи хорови, извођачи и композитори - све што чини музичку сцену Србије и света, окупи у Неготину на најстаријем српском Фестивалу ове врсте музике. А публика?

Публика верно чека, поздравља, аплаудира и да ње нема (а има је увек) овај Фестивал не би имао смисла.

У Неготину, новембра 2010.                                                   

Миломирка Цица Јововић

У сусрет Мокрањчевим данима...

Са Мокрањцем у свет

У сусрет 50. фестивалу “Мокрањчеви дани” поставља се питање да ли је било потребно 45 година да се препознају вредности свих досадашњих Фестивала и да снагом традиције на којој почивају израсту у завет изречен тек ове године, “Са Мокрањцем у свет”. Мокрањац неминовно мора постати заједничко културно наслеђе југоисточне Европе, ако не по свему другом онда по духовности. Тежња Фестивала из малог, а по музичкој традицији великог Неготина је да се рефлектује ван престонице са задатком да ствара услове да одјеци музичког стваралаштва најзначајнијег нам композитора путују светом.

То је већ на самом почетку припрема за организовање 45. Мокрањчевих дана савршено препознало Министарство културе Републике Србије предвођено министром Небојшом Брадићем. И није било спора око чињенице да другачији, одговорнији и снажнији капацитет будућих Фестивала, пре свега дугујемо нашем композитору а затим свима који су свих ових година и дана походили Фестивал, долазили у композиторов родни град, даривали му део своје спознаје о његовом музичком опусу који је чуван и развијан баш са тим циљем да нас препозна и препоручи свету. Тражећи меру између могућности и обавезе да се музика Мокрањца негује и сачува а полазећи од очигледног да је криза у култури “перманентно стање” ове године је, на срећу свих нас, најзначајни корак напред учинило Министарство културе Републике Србије. Потписивањем Протокола о суфинансирању Фестивала за период од 2010. до 2012. године "Мокрањчеви дани" су завредели место на приоритетној листи финансирања а у складу са досадашњим финансијским капацитетом заокружили утврђену концепцију уз помоћ спонзора, пријатеља Фестивала и локалне самоуправе.

Да “Мокрањчеви дани“ у наредним годинама завређују заслужено место у земљи и свету потврдио је и сам министар Брадић приликом потписивања Протокола о суфинансирању Фестивала рекавши: “Мокрањчеви дани су фестивал од националног значаја, посебно су важни за децентрализацију културе Србије. То је манифестација која има тенденцију ка међународном повезивању, што је њен посебан квалитет, јер говори да она излази из локалних оквира. Због тога сматрам да је потписивање протокола за наредни период веома битно јер “Мокрањчевим данима” - фестивалу јединственом по томе што чува лик и дело Стевана Мокрањца, једне од оних магистралних фигура српске културе даје стабилност у финансирању.” Ако овом казивању Небојше Брадића додамо и неоспорне чињенице да је “мали” Неготин (уз до сада) делимичну и недовољну помоћ државе успевао да сваког септембра буде место музичког ходочашћа посленика културе и Мокрањчевих поклоника, онда је оправдан став организатора Фестивала Дома културе “Стеван Мокрањац” и Програмског савета Фестивала да је сазрело време у коме Неготин мора постати светски, музички, културни и туристички центар и како је то у више наврата нагласила селектор Фестивала др Бранка Радовић: "... Салзбург је мало место које је захваљујући Моцарту данас један од светских фестивалских центара - такав мора постати и Неготин у коме је рођен Стеван Стојановић Мокрањац...”

Дакле, шта морамо учинити да музички записи Мокрањчевих 15 руковети и тонови исписани у делима духовне музике коју нам је оставио на слушање, памћење, певање и проношење светом, живе?

Највећем српском композитору који ослушкујући црквени звон и народно појање, оба музичка опуса (световни и духовни) уздигао до неслућених висина дугујемо још много тога. Претходних година Фестивал је добијао и губио међународни карактер чиме је ипак остварен значајан али не и довољан допринос развоју и продору дела националне музике.

Наредних година до 50.фестивала, око тога смо се сложили на свим нивоима морамо:

* Сакупити, обрадити и презентовати сав потребан материјал, те снимити играни филм о животу, делу и ставаралаштву Стевана Мокрањца. Филм какав његови савременици, попут Моцарата, већ одавно имају.

* Штампање Фестивалске монографије завређује многа сачувана архивска грађа која стрпљиво чека стручни тим музиколога и музичких стручњака да јој дају тон и боју кроз реч и слику, да се сачини озбиљан, за свет, репрезентативан приказ свега оствареног, очуваног и посвећеног Стевану Мокрањцу од оснивања до данашњих дана.

* Посебно значајно за улазак у светску културну баштину са именом нашег композитора треба да буде расписивање интернационалног конкурса за композиторско хорско дело домаћих и страних аутора ослоњено на Мокрањчево стваралаштво а које би било изведено на јубиларном 50. фестивалу.

* Овоме додајем и врло промишљену идеју селектора Фестивала др Бранке Радовић која дословно каже: “Важно је кроз програм фестивала “Мокрањчеви дани” остварити продукцију првог српског балета на музику Мокрањца чији би садржај помирио и приказао две важне етапе у Мокрањчевом животу - детињство у Неготину, живот у Београду и многа “странствовања” - године студирања у Минхену, Риму и Лајпцигу, путовања са хором по свету...”

* И наравно, никако се не сме пропустити да се стогодишњица од смрти (1914 - 2014) Стевана Мокрањца уврсти УНЕСКОВ - у листу значајних годишњица и личности.

Поред свега већ реченог, а сматрам изузетно значајним што у будућности треба да чини капиталну грађу Мокрањчевог стваралаштва и нашег односа према његовом делу, сви будући Фестивали треба да само у складу са временом у коме се живи попуњавају миље музичког развоја на потки коју част Мокрањчевом делу чини хорско стваралаштво које слови за прву и основну музичку нит којој се придружују све остале традиционалне али и савремене музичке теме, чиме се Мокрањчеви дани већ наглашено и са сигурношћу сврставају у приоритетни културни бренд Републике Србије.

На крају реч више и о одјеку 45. Мокрањчевих дана као о путоказу могућег и у изузетно тешка финансијска времена... Почели су 9. септембра у претфестивалско вече најавом нове музичке историје у стваралаштву четрдесетосморо Мокрањчевих следбеника промовисаних у биографском албуму под истим називом и концертом (једног од њих) Огњена Грчака. Свима њима коју су своје основно музичко образовање започели у родном Неготину и сад у расејању граде и усавршавају свој музички лик, мр Александра Паладин је на промоцији удахнула нову енергију у свом стручном и студиозном промишљању: “... ова књига иако заснована на биографијама представља вредан документ о једној школи, о једном граду, о једној традицији која је негована дуги низ година и која говори о добром музичком педагошком кадру који је мудро умео да препозна таленат, да ради на њему, да га развија и да му да крила да узлети у музичком простору како домаћем тако и иностраном. Ова књига је музичка енциклопедија Неготина и данас постаје део музичке историје Србије...”.

На Фестивалу је на велику радост фестивалске публике беседио прослављени српски виртуоз на фрули Бора Дугић водећи у својој беседи несвакидашњи, занимљив виртуелни разговор са Мокрањцем на тему где смо, ко смо, шта смо и како ћемо са музиком даље.

“Отварајући 45. Мокрањчеве дане са места одакле је Мокрањац кренуо у свет поручујемо да би вредело да народ и свет данас говоре из главе композитора Стевана Мокрањца језиком музике... важно је данас да се Мокрањчев мит осветли са више страна и да се позиција великог композитора на нов начин сагледа...” речи су Небојше Брадића,министра културе Србије које и те како потврћују ваљаност стратегије капиталних остварења до 50. јубиларног Фестивала 2015. године.

45. Мокрањчеви дани су завршени након више од месец дана трајања (тачније од 9. септембра до 14. новембра 2010.) са приказом више од 30 програма посвећених Мокрањчевом имену и делу. Завршно вече обележено је концертом божанственог и најбољег хора на свету - хора "Глинка" Државне академске капеле из Санкт Петербурга уз присуство руског амбасадора Александра Конузина. Овим, широм света прослављеним хором дириговао је легендарни Владислав Чернушенко који је важно сведочанство о Мокрањчевим данима забележио у свечаној књизи утисака о Фестивалу на следећи начин:

"Отаџбина Стевана Мокрањца - свето место. Овде живи музичка душа српског народа. Руска душа кроз музику Мокрањца сједињује се са душама Срба. И ваки пут кад капела Глинка посећује Србију ми се не осећамо гостима већ браћом. Наша вера је једна. Наше судбине су сличне. Наше недаће и радости су заједничке и зато ми имамо једно заједничко велико срце. Нека живи у вековима велико братство Србије и Русије. Живели!"

Руски амбасадор Александар Конузин о боравку на Мокрањчевим данима, овако пише: "Огромно признање организаторима фестивала за интересовање и љубав према руској култури, музици и песми. Колико много заједничког имамо. Драго ми је што је руска култура традиционални део српске културе. И српски уметници су увек били најомиљенији у СССР-у а сада у Русији. Хвала Вам Срби за верност и љубав. Живели!"

Очигледан је утисак и евидентно се бележи да се око Фестивала и Мокрањца све снажније окупљају људи кадри да оно што је најбоље на српској музичкој сцени преточе у ново стваралаштво које се рађа на темељима добре музичке традиције чији нам је најзначајнији основ

Мокрањчева оставштина и његово дело. Потврда решености да се музички живот Србије снажније развија, а да са Мокрањцем путујемо светом, стоји јасно и изворно забележена у промишљањима само неких од мноштва знаменитих имена из света музике.

И нека се убудуће сваког септембра најбољи хорови, извођачи и композитори - све што чини музичку сцену Србије и света, окупи у Неготину на најстаријем српском Фестивалу ове врсте музике. А публика?

Публика верно чека, поздравља, аплаудира и да ње нема (а има је увек) овај Фестивал не би имао смисла.

У Неготину, новембра 2010.                                                   

Миломирка Цица Јововић

Отварање 45. Мокрањчевих дана

Хор Глинка на затварању Фестивала

АЛАЛ ВЕРА, ДОМАЋИНЕ !

Драги моји.
Ви који верујете у моју реч, искреност и добру намеру у сваком погледу, вама дугујем причу из које се, ако ништа друго, бар може научити по нека нова лекција.

Нисте ваљда посумњали да сам заборавила на обећање које сам вам дала у тексту објављеном на овом Блогу, маја 2011. године.

Овај текст посвећујем истраживачком раду.

Повремено и све краће боравим у Неготину. Свратим да обиђем и видим драге и храбре пријатеље. Који,  сви до једног, нису добри, само зато што свој живот и рад ките знањем и способностима, без чланске карте, било које партије.

А вама, овом приликом, скрећем пажњу на две адресе, на које, хитно, треба послати честитку, са само једном поруком : Алал вера, домаћине!

Наравно, то треба учинити пре но што буде касно и пре него што заслужне за данашњи резултат наших живота замене нови – без резултата.

                                                       Честитка прва :

Задату „потерницу“, да резултат мог судског процеса, са којим сам вас упознала, буде у корист буџета, активисти владајућег тима су више него одлично материјализовали.

Спор сам изгубила на Основном суду, а само сам тражила право на закониту исплату личних примања.

„Буџетски адвокат“ који је специјално ангажован за овај процес и исплаћен из буџета за обављену заштиту од мене, успео је, заједно са активистима, да убеди судију да сам за то сама крива.

Е, сад ће се овим случајем позабавити другостепени Суд. Шта да вам кажем? Ако се и овде умешају активисти и „буџетски адвокат“, идемо даље...Стразбур је и близу и далеко...

Ја сам позната као правична и упорна особа. У сваком случају, све ћете сазнати. Бранићу ја мој Блог и даље. Од хакера, ни кривих ни дужних.

                                                       Честитка друга:

„Да је Неготин живео у духу Фестивала сведочи никад већи број посетилаца (8.000), рачунајући и концерте на отвореном...“ – рече др Бранка Радовић, селектор 46. Фестивала , са сцене Дома културе, септембра 2011. године, на крају ове манифестације, када је приход од улазница износио 597.900 динара.

А да би се сви заједно подсетили, приход од 45. Фестивала Мокрањчеви дани, 2010. године, беше милион и 325.210 динара. Дакле, 110% већи. Са мањим бројем посетилаца.

Подсетисмо се заједно, а питам се ја, у ваше и своје име : Ко је то све и по ком принципу, бесплатно пратио 46. Мокрањчеве дане? И зашто?

Ко је то и са којом одлуком одредио да цех за културу плаћа онај ко нема, а да је користи онај ко има?

Зато, на Ђурђевдан, изађите на изборе и гласајте за себе. Ако се угурате на неку листу. Само се тако постаје добар домаћин.

Што се мене тиче, ја ћу и даље бирати по своме. Макар ми одузели и од пензије.

СОЊА САВИЋ - ОТВОРЕНА СТРАНИЦА

На данашњи дан пре пола века рођена је најсјајнија звезда југословенског и српског глумишта Соња Савић.
У знаку овог јубилеја а после три године како је Соња Савић међ звездама, из штампе ускоро излази прво издање СОЊА САВИЋ - ОТВОРЕНА СТРАНИЦА, приређивача Зденке Томић и Миломирке Цице Јововић, у издању ваљевске Интелекте и финансијску подршку Министарства културе, информисања и информационог друштва Србије и McCann групе.
Књига садржи два блока од по 47 аутентичних и ауторизованих текстова као сећања на Соњу од стране 94-воро разних уметничких и других профила казивача. Оплемењена је са 47 фотографија које дефинишу живот и уметнички рад глумице и 47 изворних порука и тумачења Соње Савић о животу и уметности.
Прилози у књизи доносе и сећања чланова Соњине ближе породице, аутобиографска казивања Соње Савић и свеобухватну информацију о њеном целокупном стваралаштву.
На Соњин 50. рођендан, приређивачи књиге СОЊА САВИЋ - ОТВОРЕНА СТРАНИЦА, Зденка Томић и Миломирка Цица Јововић, захваљују свима који су учествовали у рађању књиге, ауторима фотографија, сарадницима а посебно ауторима текстова (прилог - имена аутора по азбучном реду).

АЛЕКСАНДРИЋ, С. МИЛЕВА, новинар
АНЂЕЛКОВИЋ, (ЖЕЉА) ЖЕЉКО, сарадник Нишких филмских сусрета
БАМБИЋ, ПРЕДРАГ, директор фотографије
БАЊАЦ, МИРА, глумица
БАРТОЛ, ДАМИР – ИНДОШ, Кугла Глумиште - Загреб
БАШТОВАНОВ, СМИЉА, Соњина прва учитељица
БОЖОВИЋ, ПЕТАР, глумац
БОШЊАК, БИЉАНА, новинар
БРАЈОВИЋ, ВОЈИСЛАВ - ВОЈА, глумац
БРСТИНА, БРАНИМИР, глумац
БУРИЋ, АХМЕД, песник, новинар - Сарајево
БУРИЋ, ЗЛАТКО – КИЋО, глумац, Копенхаген
ВАРАГИЋ, ДРАГАНА, глумица, Торонто.
ВОЛК, МАЈА, писац, музичар, професор
ВУЈИЋ, ИВАНА, позоришни редитељ
ГАЈИЋ, ГОРАН, редитељ -САД
ГОНЦИЋ, СВЕТИСЛАВ – БУЛЕ, глумац
ДАУТОВИЋ, ФИЛИП ФЕТИ, филмски и тв продуцент
ДЕДИЋ, ВЕСНА, новинар
ДЕСПОТОВИЋ, Н. НЕДЕЉКО, редитељ
ДИВЉАН, ВЛАДИМИР – ВЛАДА, музичар - Беч
ДРАВИЋ, МИЛЕНА, глумица
ДРАШКОВИЋ, БОРО, редитељ
ЂОРЂЕВИЋ, МЛАДОМИР ПУРИША, филмски редитељ и сценариста
ЖИВАДИНОВ, ДРАГАН, позоришни редитељ – Љубљана
ЖИВКОВИЋ, ДУБРАВКА, глумица
ЖИВОЈИНОВИЋ, ВЕЛИМИР – БАТА, глумац
ЗЛАТИЋ, БОГДАН, филмски критичар и сценариста
ЗОРИЦА, ЖЕЉКО, сценограф, редитељ - Загреб
ИЛИЋ, МИРОСЛАВ, интерпретатор народне музике
ЈЕВТОВИЋ, ВЛАДИМИР, редовни професор ФДУ
ЈЕВТОВИЋ, ИВАН, глумац
ЈЕРГОВИЋ, МИЉЕНКО, прозни писац, есејист и песник - Загреб
МОНАХ АРСЕНИЈЕ (АЛЕКСАНДАР ЈОВАНОВИЋ), црноречки монах, дечански монах, иконописац
ЈУГОВИЋ, АЛЕКСАНДАР, дипломирани филолог
КАЊЕВАЦ, ДРАГАНА, дипломирани филозоф, новинарка и публициста
КАПИЋ, СУАДА, редитељ – Сарајево
КАТАРИНА, ОЛИВЕРА, позоришна, тв и филмска глумица
КОВАЧЕВИЋ, ДУШАН, академик, драмски писац, сценариста
КОВАЧЕВИЋ, МОМЧИЛО – ЛЕОН КОВКЕ, драматург, драмски писац
КОЈИЋ, ДУШАН – КОЈА, лидер група Шарло акробата и Дисциплина кичме
ЛЕЧИЋ, БРАНИСЛАВ, глумац
ЛИСАЦ, ЈОСИПА, музичар, поп рок певачица - Загреб
ЉЕВАК, КРИСТИНА, новинар - Сарајево
МАРИЧИЋ, АНДРЕЈА, глумац
МАРИЋ, ГЕОРГИЈЕ, дипломирани правник
МАРИЋ, МИЛОМИР, новинар
МАРКОВИЋ, ДУБРАВКА, новинар
МИЈАЧ, ДЕЈАН, редитељ
МИЛОСАВЉЕВИЋ, ВЛАДИСЛАВА ВЛАДИЦА, глумица
МИХАЈЛОВИЋ, ДАРИЈАН, редитељ
МОЈСИЛОВИЋ, БОБИЋ МИРЈАНА, новинар
МОМЧИЛОВИЋ, ИВАНА, драматург - Брисел
МУНИТИЋ, ЈЕВРЕМОВИЋ ЗОРИЦА, драмски писац
МУЊИН, БОЈАН, новинар - Загреб
НИКОЛИЋ, ДРАГАН, глумац
О'НИЛ, ДЕЈВИД, уредник у издавачкој кући у Бостону, САД
ПАВИЋЕВИЋ, АЛЕКСАНДРА етнолог, антрополог - Етнографски институт САНУ
ПАВИЋЕВИЋ, БОРКА, драматург
ПАЈКИЋ, НЕБОЈША, драматург, професор
ПЕТРИЧЕВИЋ, СУЗАНА, глумица
ПЕТРОВИЋ, МИЛУТИН, редитељ
ПЕТРОВИЋ, Ђ. СТЕВАН, редитељ
ПЕЋАНИН, СЕНАД, новинар - Сарајево
ПОЛИМАЦ, НЕНАД, филмски критичар - Загреб
ПРЕЛИЋ, СВЕТИСЛАВ - БАТА, редитељ
ПРЕРАДОВИЋ, МОМЧИЛО, редитељ
РАДИВОЈЕВИЋ, МИЛОШ – МИША, редитељ
РАДИЋ, САША, банкар и музичар
РАДМИЛОВИЋ, АНА, новинар и колумниста
РАДОЈЕВИЋ, САША, сценариста и редитељ
РАНЂЕЛОВИЋ, НИНОСЛАВ, дипломирани филозоф, магистар теологију – Њујорк
РАНЧИЋ, ДАРА, глумица
РЕБИЋ, ГОРАН, писац и редитељ – Берлин, Беч
РИГОНЕТ, ТАЊА МАНДИЋ, позоришни редитељ
РИСТОВСКИ, ЛАЗАР, глумац, продуцент, писац
РУНДЕК, ДАРКО, музичар, један од оснивача хрватске групе Хаустор
САВИН, ЕГОН, позоришни редитељ, професор
САМАРЏИЋ, ЉУБИША, глумац, редитељ, продуцент
СИНГЕР, ЈЕЛЕНА, трупа ЕСЕН ОУТ
СТИШОВИЋ, НЕДИЋ МИЛКА, новинар, културолог, библиотекар
СТОЈАНОВИЋ, ОЛГА, прозна ауторка, новинарка
ТУЦАКОВИЋ, ДИНКО, редитељ, управник Музеја Југословенске кинотеке
ФЕЦЕ, ИВАН ФИРЧИ, музичар - Њујорк
ФУРЛАН, МИРА, глумица - САД
ЦВЕТКОВИЋ, СВЕТОЗАР, глумац
ЦВИТКОВИЧ, ЈАН, археолог, сценариста, режисер - Љубљана
ЦРНОБРЊА, СТАНКО, тв и филмски редитељ, продуцент, професор и публициста
ШАРГИН, НАДА, глумица
ШАРИЋ, ДРАГАНА - БЕБИ ДОЛ, музичар, поп и џез певачица
ШЕРБЕЏИЈА, РАДЕ, глумац
ШИЈАН, СЛОБОДАН, филмски редитељ
ШОТРА, ЗДРАВКО, филмски и тв редитељ
ШТИМАЦ, СЛАВКО, глумац

ПРИВИЛЕГИЈА УТИЦАЈНИХ И МОЋНИХ

или

МОРАЛ У ЈАДУ И ГЛИБУ

или

ТРУЛИ КОМПРОМИС КАО ПОКУШАЈ

или

ЛИЦЕМЕРНА ПОЗИВНИЦА

или

ШТО ЈЕ МНОГО – МАЛО ЈЕ, ШТО ЈЕ МАЛО – МНОГО ЈЕ

или

ИНТЕЛЕКТУАЛНИ ЛОПОВЛУК (СРПСКИ РЕЧЕНО – КРАЂА)

Све би ово могли бити наслови за чињенице и доказе у тексту који Теби пишем. Дакле, читајте Драги моји  и ...

1. Пљуните, ал' не себи у стомак – можете и мени, ја то одлично подносим још од 1963. године.
2. Размахните мисао, сложите фацу па трк у неку политичку групу. Можете (ако хоћете) и у моје друштво, ми се не бавимо политиком, не уживамо привилегије, не продајемо морал ни по коју цену, не правимо труле компромисе, не шаљемо лицемернe честитке и позивнице, радимо много, имамо мало и   не спадамо у "интелектуалне" крадљивце који вребају из потаје.

Ако имате довољно стрпљења останите ту где сте. Не због мене (ја сам коначно ОК), него због Вас. Ја одлазим (из мог улаза "само" осморо младих високошколаца отишло је заувек из овог града) да, заиста одлазим, да се придружим својој деци тамо негде где су отишла, образовала се и заувек остала.

Е, па да кренемо од данашњег дана само до блиске прошлости, три корака уназад до "само мог" циља - бирајте, како Вам је воља.

ПРВИ КОРАК УНАЗАД

"Мајске награде" за резултате у 2010. години, (читај пажљиво), двехиљадедесету годину су распоређене. Ко жели може ближе да се информише код председника Комисије за доделу истих, Горана Богића (ближа адреса СПС Неготин). Зашто је то сад важно? ... Хм, зашто? ... Ако Вас је баш брига за све ово не читајте даље, не замарајте се (ма, имате Ви паметнија посла данас – ово је за "беспослене").

Пре неки дан (после дужег одсуства из нашег града) вратим се и дочека ме вест да сам од стране пријатеља, неколико друштвених организација и поштовалаца, а на иницијативу двеју "беспослених", "ником потребних", а богами Вама врло, врло познатих, угледних новинарки, предложена за "Мајску награду" на конто урађеног у 2010. gодини. Гане ме та прича од самог почетка. Нема на том списку предлагача мојих колега, нема моје организације, ама баш никога од оних мојих које сам грчевито, по цену личне штете, целе те 2010. године чувала и бранила да не оду на улицу, остану без посла, постану технолошки вишак.

Похвалим се за предложено доброј пријатељици, а она ће: "Да ли су оне (мисли на новинарке) нормалне? Па, тек сад неће наћи посао." Застане ми дах. Зашто? ...

Понесем и то бреме, а сузе ми у оку, по ко зна који пут због те две паметне, способне и изузетно пристојне новинарке – Неготинке (ако је и то важно) које са таквом способношћу и умом после сјајних биографија, трбухом за крухом добијају по неки послић, кад власт треба да буде репрезентативна и кад им треба бистар, неоптерећен ум и здрав разум. Ангажују их и врате у исто ћоше. Што се мене тиче, савест ми је чиста. Једну од њих на захтев власти морала сам месец дана пре мог одласка, без могућности да остане, послаti на Завод. Тако је власт тражила. Другу сам предложила и јавно подржавала за функцију директора након мог одласка. Е, па њу власт није хтела! Ја их изузетно, ама баш изузетно вреднујем и ценим ко безбројни Неготинци и за то постоје докази.

Е, сад ако Те не мрзи да останеш и даље на истом месту, да видиш шта садржи и како изгледа тај "грешни" предлог у званичном облику, послат на руке поменутом Горану Богићу и члановима Комисије за доделу "Мајских награда" за резултате постигнуте у 2010. години, настави да читаш, јер имам и после тога, мој брале, још што шта да ти кажем.

Република Србија

СКУПШТИНА ОПШТИНЕ НЕГОТИН

Комисији за избор и именовања, награде и признања

Н е г о т и н

ОДГОВОР НА ЈАВНИ ПОЗИВ за предлагање кандидата за доделу награда и јавних  признања за 2010. годину поводом Дана општине Неготин 12. маја

     За „Мајску награду општине Неготин" која се додељује за постигнуте резултате и значајне доприносе у развоју општине Неготин, остварене у периоду од 01. јануара до З1. децембра 2010. године, а за област културе, предлажемо Миломирку Цицу Јововић.

     ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

     У периоду за који се додељује награда, од 1. јануара до новембра 2010. године, Миломирка Јововић била је вршилац дужности директора Дома културе "Стеван Мокрањац" у Неготину. Иако Дом културе по Закону о култури није, и не треба да буде, профитабилна организација, Миломирка Јововић је захваљујући одличном руковођењу и осмишљеним програмским и инвестиционим садржајима остварила додатних близу 10 милиона динара, на име добити Дома културе. То је званично забележено у финансијском извештају за 2010. годину, где је наведено да је уз  буџетска средстава, од 21 милиона динара, Дом културе остварио близу 10 милиона динара сопствених прихода, не рачунајући и обезбеђене донације у роби, раду и материјалу.

Под руководством Миломирке Јововић, Дом културе је у 2010. години конкурисао код Министарства културе Републике Србије са највише пројеката до сада - 11, од којих је ресорно Министарство финансијску подршку дало за чак 6 предложених.

Агилношћу Миломирке Јововић, два затечена, нереализована пројекта: санација крова главне зграде Дома културе из 2006. године и реконструкција зграде биоскопа "Крајина" из 2008. године, коначно су прошле године, за кратко време, реализована. Зграда Биоскопа стављена је у функцију као Мала сцена Дома културе, обезбеђењем сопствених прихода и донатора, док је Летња сцена очишћена од отпада средствима буџета и дата младима на коришћење.

По први пут од отварања Дома културе, 2010. године, са места в.д. директора те установе,  Миломирка Јововић је иницирала  кречење дела ентеријера у фоајеима Дома културе и постављање статуете Стевана Мокрањца-најзначајнијег признања фестивала "Мокрањчеви дани".

Залагањем Миломирке Јововић трајно је решено уговорно питање функције Легата Радислава Раше Тркуље, тако што је 20 уметничких дела непроцењиве вредности дародавца светског гласа, свакодневно доступно заинтересованој јавности као и  одштампан каталог Легата.

Миломирка Јововић, идејни је творац и две значајне публикације која су као издања Дома културе публикована у 2010. години: "Мокрањчеви следбеници" и "Добро нам дошли и дођите нам поново" (које прилажемо као материјални доказ уз ово образложење) и иницијатор изложбе "Новинарско око" (прилажемо каталог). Овом изложбом која је окупила већину бивших новинара некадашњих локалних медија и сараднике и коју је видела публика у Неготину, Кладову, Књажевцу, али и Београду, поводом 27. марта Дана новинара Србије, афирмисана је племенита професија новинара и фотографија као уметничка категорија. 

Миломирка Јововић, аутор је и програмске концепције Фестивала "Мокрањчеви дани" до 2015. године (документација у Дому културе) а њеним личним залагањем Фестивал је у 2010. години подигнут на приоритетну листу финансирања потписивањем Протокола о сарадњи са Министарством културе Републике Србије.

Поменуте активности издвојили смо као најаважније, истичући да у 2010. години у општини Неготин, што се културе тиче није било успешнијег посленика, ни у програмском, ни у економском и инвестиционом смислу. Зато сматрамо да је Миломирка Цица Јововић часно заслужила да се нађе у друштву овогодишњих добитника "Мајске награде".

Како је за образложење важно оно што је урађено у претходној години, овај текст нећемо оптерећивати опширном биографијом, осим пар напомена:

Миломирка Јововић рођена је 16.01.1951. године у Чачку, а становник је општине Неготин од 1963. године. Одрасла је у Дому "Станко Пауновић" у Неготину као дете без родитељског старања. У Неготину је завршила Учитељску школу у петогодишњем трајању.

У јавном и културном животу Неготина присутна је скоро четири деценије. Аутор је низа значајних пројеката у општини Неготин, од којих су неки постали традиционални (Драмски студио,  хуманитарни концерти за децу без родитељског старања Љубише Стојановића Луиса, "Мокрањац у Мокрању"). Драгоцен сарадник и у пројектима других организација попут КУД "Стеван Мокрањац" Неготин, занатске задруге "ЗАН АРТ", Еколошког друштва "Бадем", Удружења за очување културе и традиције Влаха "Гергина", Туристичке организације Неготин, Дома "Станко Пауновић", Секције жена пензионера, Месне заједнице Мокрање, чији је почасни грађанин од 2010. године.

У два наврата добитник Златне значке Културно-просветне заједнице Србије за несебичан, предан и дуготрајан рад и стваралачки допринос у ширењу културе 1986. и 1997. године.

Због свега наведеног, а то је само део велике креативне енергије Миломирке Јововић, по којој је препознају Неготинци, као и многи сарадници широм Србије, сматрамо да би се Мајска награда нашла у правим рукама.

                                                                                                             У Неготину, 29. априла 2011.

Оригинал документа оверен потписима предлагача, како појединаца, тако и пет друштвених организација и установа (без моје?), налази се у архиви поменуте Комисије и фиоци председника исте. О резултату овог предлога, шта да Вам кажем? Ма, нећу, бре ничији "рад" да вређам! Награде су привилегија за политичаре, а ја то нисам још од 1990. године.

 ДРУГИ КОРАК УНАЗАД

Наредног дана, по мом повратку у Неготин, засветли непознат број на мом мобилном телефону:

      ЈА: Да!

      ОН: Здраво Цицо, овде ... Где си?

      ЈА: Јуче сам допутовала, код куће сам.

      ОН: Јеси ли добила паре? (морам да направим малу паузу...) НАСТАВИЋЕ СЕ...

      Једва сам некако остварила право да ја прва, испред свих мојих колега, као технолошки вишак одем у пензији (што сам понудила и званично доставила начелнику ресорног одељења у СО, још у марту 2010. године у време трајања директорског мандата). Сад ми је 60 година, а могла сам, хвала Богу, здрава сам, права и нормална да радим до 65 година по Закону о раду и будем баласт Буџету грађана (за остале детаље, молим Те, питај мене лично кад ме сретнеш). И пошто је истекао законски рок за исплату мојих стотинак евра по години стажа (другима је Мита Буџетлија преносио средства одмах након потписивања споразумног раскида радног односа), ја преко ТЕЛАЛА пошаљем поруку да се враћам у Неготин са потребом да поднесем још једну тужбу за остваривање још једног мог законитог права. Кад оно 36-ог дана од мог једва оствареног, а добровољног раскида радног односа стиже мени на банковни рачун отпремнина. У беди која нас је већином снашла право да Ти кажем, за велико је радовање. Хвала судбини и самом Богу, а хвала и мени, поштено сам је зарадила (распитај се, ако ниси у току).

НАСТАВАК ТЕЛЕФОНСКЕ КОНВЕРЗАЦИЈЕ

ЈА: Добила сам председниче, ал' је све то нажалост ишло врло нечасно, јако ружно, ужасно споро и крајње дрско.

ОН: Ја, ... ја, ... ја то нисам знао, али ето сад је све у реду... (ваљда очекује да му се захвалим) ... него, нисам те због тога звао. Прихваташ ли мој усмени позив да присуствујеш свечаној седници поводом Дана општине и после дођеш на ручак, или да ти пошаљем званични позив? Ти си нама прошле године много помогла око припрема и ја то нисам заборавио.

ЈА: Хвала председниче, драго ми је да сте се тога сетили, али је боље да ми po{aqete званични позив, лагодније ћу се осећати.

ОН: На коју адресу... Добро, немој да ме изневериш, дођи.

ЈА: Још једном, пуно Вам хвала на указаној пажњи.

                        (ТУ, ТУ, ТУ)

Мислим... шта ово сад треба да значи? Постоје само два разлога, први може бити лицемерно искупљивање за одлуку да ми се "Мајска награда" не може доделити ни по коју цену, па је лични званични позив компензација, а други да су преломили, решили да буду часни! Доделиће ми ту награду која ми заиста није значајна због новчаног прилога, а председник, ето, Богу на истину лично жели да ме тиме изненади и не помињући предлог. Кад оно, беше то компензациона понуда! И тако, ја одлучих да позивницу за свечану седницу, у тајности, пре одржавања исте заједно са овим редовима, које и Теби дајем на увид, причврстим шпенадлом на једно од седишта предвиђених за "добитнике", па ко нађе уручиће на праве адресе: улица Привилегија утицајних и моћних; улица Морал у јаду и глибу; улица Трули компромис као покушај и улица Лицемерна позивница. 

ТРЕЋИ КОРАК УНАЗАД

Петог маја, овог маја и ове године, на дневном реду СО (између осталог) било је и усвајање Извештаја о раду и Финансијског извештаја за 2010. годину (обрати пажњу, 2010. годину), Установе у којој сам те исте године напунила 20 година рада, а дошла сам у њу оне чудне (?) 1990. године, када сам и престала да се бавим политиком, а била сам, бар тако кажу "моји" добра и у том послу. Нико Ти, брате мој, од свих тих "умних", "моћних", "важних" и "одважних" актуелних чланова Скупштине "није укапирао" да се ради о документима која аргументовано доносе програмске и финансијске резултате остварене у време када је садашњи актуелни директор мр Милан Радосављевић био само уредник ликовне делатности. Одћута Милан, присвоји све! И зној, и рад и непроспаване ноћи и моју бригу и напор а чланови Скупштине онако "необавештени" аплаудираше и честиташе му на ванредном успеху и залагању. (Е, сад ја не разумем, како је у том тренутку Радмила Геров изгубила календар а они са којима сам радила заборавили о чему се ради). Био је то интелектуални лоповлук без преседана и тешка политичка подвала!

У тој 2010. години док сам ја, мотивишући колектив на разне начине, надобудно и енергично "чистила" Установу и враћала је са ивице понора (доказ потражи у Дому културе у публикацији "Добро нам дошли, дођите нам опет"), дотични Господин Директор на раду је провео 452 радна сата мање (податак из евиденције о времену проведеном на раду), што је правдао нешто мало боловањем, делом годишњим одмором, слободним данима (о, хо, хо!). Е, па баш – што је много – мало је, што је мало – много је! Ето Вам, како признања и награде стижу у праве руке. Аплауз молим за ~овека, који је баш те 2010. gодине био први на списку од 6 "изабраних" (по одлуци политичара, а не мојој) за улицу, а ја молила пријатеље да нађемо начина да човек остане у послу (млад је, стручњак је, човек је ... ал' какав?). Ако хоћеш детаље, питај ме и о томе, кад ме сретнеш, а поменута документа – извештаји постоје у архиви и СО Неготин и моје Установе.

Кад све ово proанализираш, можеш и да пљунеш мени у стомак и лице, ако мислиш да тако треба, а Ти види како ћеш да се снађеш, види још, ваља ли бити частан и радан довека ил' послушан и свачији донекле.

Што се мене тиче, ја, овог 26. маја имам рочиште на суду за суђење са Буџетлијом око остваривања права на лични доходак у време мог мандата в.д. директора, као, именованог лица. Рече човек, да ја немам права примити плату у складу са радном обавезом и систематизацијом већ само по основу стручне спреме.

Дакле, и то беше проблем! И да ти кажем још нешто. Нисам ја средњошколка која је само освојила прво место у Србији, пардон Југославији, на Такмичењу рецитатора (случајност, беше то "Врати ми моје крпице" Васка Попе) како Вас превари Драгана Кнежевић. Моја је биографија много дужа и много тежа.

Значи, ако имаш "само" средњу спрему и ако си због немања пара, радио на самообразовању све време од када знаш за себе (као ја) немој да умишљаш да то вреди без обзира на то колико знаш, умеш, хоћеш, можеш и остварујеш vi{e од свих. Мегатренд на nevi|eno!!! (Част изузецима). Диплома ти је јако важна, а шта је у глави? Ма, ко те пита! А ја,  ја Ти (веруј ми) тужна одох из Неготина и празна до бола {то нас нема vi{e оваквих у једном јединственом тору, па да откажемо послушност чобанима, кренемо заједно у себе саме и надишемо се чистог ваздуха.

За ове клинце недостаје зеленила, ако ништа, учини ми услугу, посади дрво бар за твоје дете. То ти нико не може забранити! Наравно, научи и њега како се то ради.

И да Ти кажем jo{ нешто, обећавам да ћу Те обавестити да ли су чобани поткупили судију и моје право да примам плату по Закону оспорили мојом кривицом што сам самој себи на платном списку за све запослене потписивала и исплаћивала средњошколску плату, која ми у то време беше мања од 50 % запослених радника у мојој, сада већ бившој Установи. А ту сам Установу (часна реч, можеш и да се распиташ) двадесет година и хваљена и оспоравана чувала као свој дом и поносна сам на то! А Тебе још једно молим. Не дај бре, да ови паметни млади људи више одлазе из овог дивног места погодног за развој културе и туризма и учини све да и ове наше (хвала Богу, још увек наше) препаметне новинарке имају посла, вредеће и то овим клинцима што спавају ни криви, ни дужни.

И важно је да ми верујеш кад кажем: Нисам ја херој при одласку из Неготина. Ја се, а ма баш никад, нисам могла приволети царству трулих компромиса (за детаље питај кад ме сретнеш). Све ћу Ти потанко рећи, обећавам Ти!